Da li biste dvogodišnjaka poslali u prodavnicu?

Da li biste voleli da ne morate vašu decu stalno da pratite u školu, na treninge, u park? Da mogu da odrastaju kao što ste vi odrastali, slobodno se sama krećući po svom naselju, prelazeći ulice, vozeći se tramvajem, autobusom? A da vi za to vreme natenane radite druge stvari - skuvate nešto, pogledate film ili leškarite uz knjigu?

A sad razmislite, šta vas u tome sprečava. Ali, zaista dobro razmislite. Da li su to realne opasnosti? Ako mislite da jesu, da li je to zato što ste seli i ozbiljno proučili podatke, statistike? Ili zato što je današnji senzacionalizam u medijima učinio da strahujete od svega zamislivog i nezamislivog? Da li se više plašite da će se nešto desiti detetu, ili da će drugi roditelji da vas smatraju neodgovornim? Ili smatrate da vaši živci to jednostavno ne mogu da podnesu?

Naime, u svakoj desetominutnoj epizodi, po jedno malo dete kreće da samostalno obavi svoj prvi zadatak van kuće. I to zaista malo dete.

Ako mislite da je vaš strah bar delom posledica prezaštićujuće kulture u kojoj podižemo decu, onda će vas gledanje japanskog rijalitija "Dovoljno veliki" inspirisati da pokušate nešto da promenite. Ovaj šou se odnedavno se emituje na Netfliksu i izazov je za uverenja prossečnog preplašenog modernog roditelja o tome šta deca mogu i smeju. Naime, u svakoj desetominutnoj epizodi, po jedno malo dete kreće da samostalno obavi svoj prvi zadatak van kuće. I to zaista malo dete - u prvoj od 20 epizoda, mama do obližnje prodavnice u nabavku šalje DVOGODIŠNJAKA. U četvrtoj, trogodišnje dete prelazi saobraćajnicu sa pet traka kako bi samo otišlo na riblju pijacu: "Možeš li da odeš skroz do Uonotane a da te ne udari auto?" pita ga mama.

Hajimete no otsukai, kako se na japanskom zove ovaj šou, emituje se u Japanu već trideset godina i inspirisan je istoimenom knjigom iz 1977. godine. Dosta je ekstreman čak i za japanske standarde (teško da neko zaista šalje dvogodišnjaka u nabavku), ali odslikava njihov hvale vredan nivo poverenja u dečije sposobnosti, kao i visok nivo svesti o tome koliko je samostalnost važna za dečji razvoj. 

Šou odslikava njihov hvale vredan nivo poverenja u dečije sposobnosti, kao i visok nivo svesti o tome koliko je samostalnost važna za dečji razvoj. 

Japanski roditelji doduše imaju olakšavajuće okolnosti. Ideja da je deci potrebna sloboda toliko je duboko usađena u japansku kulturu da je saobraćajna politika ove zemlje prilagođena njihovim potrebama. Ulice i putevi projektovani su tako da deca mogu bezbedno da se kreću. Vozače u Japanu uče da su pešaci zakon. Vozi se sporo a trotoari nisu izdignuti u odnosu na kolovoz već se čitava površina ulice deli između pešaka, biciklista i vozača. Parkiranja na trotorarima uglavnom nema, pa je vidljivost mnogo bolja. Da biste kupili automobil morate pružiti dokaz da posedujete parking mesto, pa pešaci, posebno deca, zadržavaju "pravo na grad," kako za američki magazin Slate kaže Rebeka Klemens sa Univerziteta u Sidneju koja je doktorirala na japanskoj politici parkiranja.

Deca svugde idu peške i mnoge škole su uvele praksu "pešačkih autobusa" - jutarnjih kolona dece u kojima stariji pomažu mlađima. Odlazeći peške u školu, deca se bolje upoznaju sa svojim komšilukom, pa počinju da samostalno izlaze i drugim povodima. Iako otmice dece nisu potpuno strane Japancima, roditelji uče decu da se pozdravljaju sa prolaznicima, što je deo japanske kulture. Tako se stvara gusta društvena mreža komšijskih poznanstava, i deca uvek imaju u blizini nekog ko može da im pomogne. Jedno istraživanje koje je obuhvatilo 14 zemalja pokazalo je da japanskim roditeljima najmanje smeta ideja da odrasli iz komšiluka nadgledaju tuđu decu.

Najviše koristi od dečije samostalnosti imaju majke. One su u većini društava te koje svakodnevno prate i nadziru decu.

Najviše koristi od dečije samostalnosti imaju majke. One su u većini društava te koje svakodnevno prate i nadziru decu. Dok je u SAD 65% svih izlazaka dece uzrasta od 10 i 11 godina u pratnji roditelja, u Japanu je to samo 15%.  Osnovna razlika je što u SAD, Američko udruženje pedijatara ne preporučuje da deca sama prelaze ulicu do desete godine jer: "normalne razvojne karakteristike poput magijskog mišljenja, egocentričnosti, dekoncentrisanosti i impulsivnosti čine ovo rizičnim." Istovremeno, u Japanu se za normalne razvojne karakteristike smatraju "odvažnost, samostalnost i snalažljivost", piše Lenor Skenazi, američka novinarka i autorka knjihe Free Range Kids, koja se bori za veću slobodu i samostalnost američke dece i dodaje: "Naša kultura na decu gleda kroz crne naočare, videći samo njihove slabosti. Jedino što u njima vidimo su načini na koje mogu da zabrljaju i nastradaju."

Lenor je istovremeno i mama koja nije htela da pristane da i sama stavi ove crne naočare. Sada već daleke 2008. godine, kada je njen sin bio devetogodišnjak, sela je i zaista proučila činjenice i statistike. Otkrila je da je Njujork zapravo mnogo bezbedniji grad nego što je bio prethodnih decenija, ali da ljudi  pod stalnim utiskom zastrašujućih novinskih naslova koji u prvi plan stavljaju priče o zlostavljanoj, otetoj i ubijenoj deci, toga nisu svesni. Da su slučajevi seksualnog zlostavljanja veoma retki, da je za dete mnogo opasnije mesto automobil njegovih roditelja nego trotoar, i da, statistički gledano, treba da stoji na ćošku nekoliko desetina hiljada godina da bi bilo oteto.

Ohrabrena ovim podacima, svog devetogodišnjeg sina pustila je da se sam vozi metroom, i zatim objavila članak o tome. „Iziju sam dala voznu kartu, dvadeset dolara, mapu podzemne železnice i sitninu za telefon. Verovala sam svom sinu da će umeti da se popne na pravi voz i da izađe na pravoj stanici. Verovala sam i da će, u sličaju da se ne snađe, umeti da upita nekog stranca za pomoć. A verovala sam i da taj stranac neće odmah posmisliti: „Hej, hajde da zlostavljam ovog dečaka!“, izjavila je ona u jednom od nebrojenih intervjua koji su usledili. Iako se Izi odlično snašao, i bio prezadovoljan sopstvenom samostalnošću, Skenazi je od strane mnogih momentalno proglašena „najgorom mamom na svetu“, pa čak i zlostavljačicom sopstvenog deteta.

Međutim, njena vera da čini pravu stvar privukla je mnoge koji misle slično ali se nisu usudili da nešto promene. Postala je vođa pokreta Let Grow koji danas utiče i na zakonodavstvo u SAD. Sa svojim istomišljenicima izborila se da roditelji u nekim državama više ne mogu biti optuženi za zanemarivanje ukoliko dete puste samo na ulicu. 

Roditelji u Srbiji još nemaju takvih problema sa zakonom, mada je 2011. zamalo usvojen nacrt u kome je stajalo da dete mlađe od deset godina ne sme biti napolju bez nadzora. Na žalost, izgleda da je taj zakon od tada polako izglasan u glavama roditelja. Trend njihovog optuživanja za sve, histerija zbog retkih nesrećnih slučajeva koji danima ne silaze sa naslovnica, strah od osude okoline - sve je to učinilo da se roditelji pokore novom vremenu. Posumnjali smo u dečije sposobnosti. Deca su nam poverovala. I jednima i drugima je sada gore - roditelji su preopterećeni a deca uskraćena za zadovoljstvo otkrivanja sopstvenih sposobnosti i samopouzdanje koje dobijaju sa samostalnošću. 

Recept za promenu postoji - zahteva hrabrost i udruživanje, poput primera pokreta koji je osnovala Lenor Skenazi u SAD. Ako želimo veću slobodu kretanja za decu i svesni smo toga koliko je ona bitna i za dečiji razvoj i za kvalitet života porodica, ono što treba da radimo jeste da se borimo da se gradovi razvijaju tako da se slobodno kretanje dece olakša. Ali važno je da se takođe borimo i protiv kulture prezaštićivanja koja roditelje čini nespremnim da prihvate i najmanje rizike. Kad vam svi govore “jao, pa zar te nije strah!?“, lako popustite pod pritiskom okoline. Naši roditelji nisu pravili analizu rizika pre nego što bi nas poslali same napolje. Radili su to jer su videli da i drugi to rade. Isto se ponašamo i mi danas - ne puštamo decu samu napolje jer vidimo da i drugi to ne rade.

Zbog toga je važno povezati se i međusobno se podržavati. Sopstvenim primerom ohrabrivati druge da se pridruže.

Za početak, pogledajte “Dovoljno velike” i naoružajte se japanskom dozom vere u decu, verom koju smo mi negde usput izgubili.