Da li dečaci prerano kreću u školu?

Iz neurološke perspektive, obrazovni sistem je naklonjen devojčicama i dečaci zaostaju u svim fazama obrazovanja

Što brže, što ranije - kao da je moto savremenog roditeljstva koje je više nego ikada ranije poprimilo oblik takmičarskog sporta. Strah da njihovo dete neće uhvatiti korak sa drugom decom i da će tako izgubiti šansu da se ravnopravno nadmeće na sve surovijem tržištu znanja, veština, postignuća, roditelje podstiče da već od rođenja počinju da “gurkaju” svoje potomstvo u sledeće razvojne faze. Samo, da li ta žurba donosi išta korisno? Da li je opravdana potreba da forsiramo što ranije učenje, ima li ono uopšte dobrobiti za decu ili je zapravo kontraproduktivno?

Najzad, da li je i postojeći obrazovni sistem, takav kakav je, jednako dobar za svu decu? Nije li njegova nefleksibilnost ono što zapravo, u mnogim slučajevima, pravi razliku između uspešnih i manje uspešnih? Šta ako puka slučajnost koja je vaše dete svrstala u određenu školsku generaciju, ono što je predodredilo njegov put i ishod obrazovanja?

Upravo to pitanje postavlja ekonomista i stručnjak za društvenu mobilnost Ričard V. Rivz u svojoj novoj knjizi “O dečacima i muškarcima” (Of Boys and Men: Why the Modern Male Is Struggling, Why It Matters, and What to Do about It). Tačnije, ono što se pita je da li bi bilo bolje da dečaci kreću u školu kasnije nego devojčice?

Ono što se pita je da li bi bilo bolje da dečaci kreću u školu kasnije nego devojčice?

Fenomen zaostatka mlađe dece u okviru jedne generacije u odnosu na stariju privukao je pažnju javnosti još 2008. godine kada je Malkom Gledvel u knjizi “Natprosečni” izneo brojne primere kako veliki broj dece, zbog toga što su rođena krajem godine (ili na kraju obuhvata jedne školske generacije) čitavo detinjstvo kaskaju za decom koja su, pukim slučajem, praktično godinu dana starija od njih, što u ovom uzrastu predstavlja ogromnu razvojnu prednost. Tako je, na primer, utvrđeno, da su u zemljama u kojima se deca u sportu dele po godini rođenja, vrhunski sportisti uglavnom oni koji su rođeni početkom godine - jer su od početka imali veću snagu i razvijenije veštine, samim tim što su bili najstariji u svojim grupama, a ta se prednost sa godinama samo uvećavala.

Veliki broj dece, zbog toga što su rođena krajem godine (ili na kraju obuhvata jedne školske generacije) čitavo detinjstvo kaskaju za decom koja su, pukim slučajem, praktično godinu dana starija od njih.

A šta ako je tako i sa dečacima? Činjenica da dečaci sazrevaju kasnije nego devojčice dobro je poznata roditeljima, ali i nastavnicima, što pokazuje i istraživanje u SAD po kom su nastavnici tri puta skloniji da odlože početak školovanja kada su u pitanju njihovi sinovi, nego kada su u pitanju ćerke.

Dečaci zaostaju u svim fazama obrazovanja

Danas je hipoteza o kasnijem sazrevanju dečaka dobro potkrepljena istraživanjima neuronauke. Razvoj mozga kod dečaka nije isti kao kod devojčica. Međutim, ova razlika se potpuno ignoriše u obrazovnim politikama, piše Rivz u svojoj knjizi. Doduše, u nekim krugovima ona se itekako uzima u obzir. “Značaj kasnijeg starta koji mnogi nastavnici i ljudi zaposleni u školskim upravama nazivaju “vremenski dar” je javna tajna u elitnim krugovima. I to je dar koji se uglavnom daje dečacima,” piše Rivz. Nakon što je intervjuisao na desetine nastavnika u privatnim školama, roditelja, pedagoga i članova školske administracije, otkrio je da je odlaganje polaska u školu postalo norma za dečake koji su među mlađima u generaciji. Jedan bivši direktor elitne privatne škole otvoreno mu je rekao da za dečake i devojčice koriste drugačiji kalendar polaska u školu.

Međutim, za decu običnih smrtnika, odložen start nije uobičajen. To je verovatno i razlog zašto dečaci zaostaju u svim fazama obrazovanja, od prvog razreda do postdiplomskih studija. Za dečake iz siromašnijih sredina odložen početak školovanja zapravo bi bio mnogo dragoceniji nego za dečake iz bogatih porodica, međutim, državne škole prate tzv. “industrijski” model, što znači da se deca automatski svrstavaju u generacije na osnovu datuma rođenja.

Za decu običnih smrtnika, odložen start nije uobičajen. To je verovatno i razlog zašto dečaci zaostaju u svim fazama obrazovanja.

Ideja da se dečacima pruži ovakav vid podrške u obrazovanju nailazi na nerazumevanje u društvu i zbog činjenice da mnoge devojčice i žene i dalje trpe posledice nejednakosti. Međutim, to ne menja činjenicu da je dečacima i muškarcima ipak potrebna veća podrška tokom obrazovanja, i to nije problem zbog koga trpe samo oni. Ti dečaci rastu u muškarce kojima nedostaju veštine koje bi im omogućile da budu uspešni u poslu, da budu oslonac kao partneri i da dobro brinu o svojoj deci. “Ako dečacima damo vremena, time ćemo stvoriti bolje društvo ne samo za muškarce, već i za žene i decu”.

Do pre nekoliko decenija, devojčice su zaista bile te koje su zaostajale u obrazovanju za dečacima. Kada je pre pola veka u SAD donesen zakon koji promoviše rodnu jednakost, fakultetske diplome sticalo je 13% više muškaraca nego žena. Danas je ta razlika 15%, ali u korist žena - na tri studentkinje danas dolazi samo dva studenta, i ovaj trend se pogoršao tokom pandemije. Došlo je do pada broja upisanih na fakultete, i taj pad je sedam puta veći kod mladića nego kod devojaka.

Prednost devojaka na studijama odraz je zaostatka dečaka koji je primetan već u uzrastu od pet godina, kada devojčice u većem procentu pokazuju spremnost za školu nego dečaci. Razlika je pre svega u tzv. nekognitivnim veštinama - stepenu društvene i emocionalne zrelosti. Kada krenu u školu devojčice su uspešnije u čitanju i jaz među polovima raste sa svakim sledećim razredom. Do srednje škole, razlike su dobro učvršćene - devojčice dobijaju uglavnom petice, dečaci uglavnom četvorke. U razvijenim zemljama, dečaci imaju 50% više šanse da budu loši đaci.

Devojčice su tokom adolescencije u prednosti od dve do tri godine

Trend je jasan - u svakom uzrastu, prema svim merilima, širom sveta, devojčice ostavljaju dečake za sobom. “Pa takvi su dečaci,” kazaće mnogi kao da je to neka nepromenljiva činjenica. Međutim, Rivz ukazuje na nepobitne razlike u razvoju mozga koje su vidljive u uzrastu od pet godina, i koje opstaju tokom školovanja. Najveće su u uzrastu od 16-17 godina, što su upravo ključne godine za akademsku budućnost mladih. Ovo je inače uzrast u kome je kontrola impulsa nedovoljno razvijena, što je izraženije kod dečaka. Oni su skloniji rizičnom ponašanju i kratkoročnim nagradama a njihov natčeoni korteks, zadužen za kontrolu i planiranje, sazreva dve godine kasnije nego kod devojčica.

Nepobitne razlike u razvoju mozga su vidljive već u uzrastu od pet godina, i opstaju tokom školovanja.

I drugi važni moždani centri prate ovaj tempo - cerebelum, važan za emocionalne, kognitivne i regulatorne kapacitete, kod devojčice svoju punu veličinu dostiže sa 11, a kod dečaka sa 15 godina. Kasnije se razvija i hipokampus, zadužen za procese učenja i pamćenja. Sveukupno, devojčice su tokom adolescencije u prednosti od dve do tri godine, objašnjava Frensis Jensen, načelnica odeljenja za neurologiju Pelerman medicinske škole pri Univerzitetu Pensilvanija.

“Dečaci i devojčice u uzrastu od 15 godina nisu različiti polovi - oni su različite vrste”, primećuje Rivz. “U debati o tome koliko se razlikuju muški i ženski mozak, potpuno su zanemarene razlike u njihovom sazrevanju. Najveća razlika nije u tome kako se mozgovi razvijaju, več kada.” Iz neurološke perspektive, obrazovni sistem je naklonjen devojčicama.

Iz neurološke perspektive, obrazovni sistem je naklonjen devojčicama.

Da li smo sigurni da bi kasniji polazak u školu zaista pomogao dečacima? Dosadašnje studije sugerišu da “vremenski dar” itekako pozitivno utiče na ishod školovanja i da su dečaci koji su kasnije krenuli u školu pokazali značajno smanjenje hiperaktivnosti i imali bolje ocene, kao i viši nivo zadovoljstva životom. Ređe su ponavljali razred i imali bolje rezultate na završnim ispitima. Školovanje nisu proveli neuspešno kaskajući za drugom decom, što je veoma često iskustvo za dečake koji su bili među mlađima u svojoj školskoj generaciji.

Dajmo im onda bar tu godinu da sazreju

A šta je sa devojčicama, koje bi, ukoliko bi dečaci kasnije kretali u školu, odjednom postale “mlađi pol” u učionicama? Naučnici smatraju da bi zapravo i one imale koristi, jer bi zreliji dečaci uticali na bolju atmosferu za učenje u odeljenju. Tamo gde dečaci već jesu stariji - kao što su privatne škole - devojčice nimalo ne zaostaju za njima.

Rivsov predlog je da se sa praksom odloženog starta krene postepeno i opciono, od najmlađih razreda pa naviše. Ono što se, međutim, javlja kao najveća prepreka ovoj praksi je potreba za dužim boravkom u predškolskim ustanovama, i tu je neophodna sistemska podrška roditeljima, naročito onima sa malim primanjima. Međutim, dobrobiti za društvo bi mogle biti višestruke jer bi broj dečaka i muškaraca koji doživljavaju neuspeh u obrazovanju i profesionalnom razvoju bio značajno smanjen. Ovakve promene bi naročito pomogle dečacima iz siromašnijih porodica, jer bogatiji roditelji imaju vremena i novca da nadoknade svojim sinovima manjkavosti postojećeg sistema.

Jedan od najvećih izazova, smatra Rivs, je prihvatanje činjenice da je u mnogim oblastima, a u obrazovanju pre svega, upravo dečacima i muškarcima potrebno najviše podrške.

Jedan od najvećih izazova, smatra Rivs, je prihvatanje činjenice da je u mnogim oblastima, a u obrazovanju pre svega, upravo dečacima i muškarcima potrebno najviše podrške. Kako primećuje, u Americi postoji Nacionalna koalicija za žene i devojčice u obrazovanju, ali ne postoji takva organizacija za muškarce. Dok su hiljade stipendija ciljano namenjene mladim ženama, skoro da ne postoje stipendije za muškarce. “Dajmo im onda bar tu godinu da sazreju,” poziva on.