Da li roditelji danas zaista žele "selo" ili samo poslugu?
Selo je lepa fantazija, ali zapravo ga većina roditelja ne želi.
Nemoguće je u današnjim razgovorima na temu roditeljstva ne dotaći se zaključka da je gajenje dece postalo preterano zahtevno i da bi nam bilo mnogo lakše kad bismo i dalje imali ono “selo” iz poslovice “Potrebno je selo da se podigne dete”.
Zapravo, radi se o mreži podrške u vidu baba, deda, tetki, ujaka i ostale familije kao i komšija i prijatelja koji priskaču da počiste, skuvaju, i pričuvaju stariju decu dok mama porodilja doji bebu i slično. Obično se to “selo” zamišlja kao pre svega ženska zajednica, “sisterhood” u kome nijedna žena nije ostavljena da se sama bori sa izazovima majčinstva.
Ali, da li moderni roditelji zaista žele to “selo” ili samo tako pričaju, zapitala se mama blogerka Cartoons Hate Her. “Razlog zašto mislim da ljudi ne žele selo je činjenica da se ni sami ne ponašaju kao selo, “ objašnjava ona. “Biti deo “sela” znači dobijati pomoć od drugih, ali isto tako pružati pomoć drugima. To se naravno ne odnosi na porodilje ili bolesne ljude. Ali “selo” zahteva od svih da daju svoj doprinos, uključujući i same roditelje.”
Da biste izgradili selo, morate graditi veze sa drugima. Ako babe i dede ne žive blizu, treba se povezati sa komšijama i prijateljima. Međutim, svi su suviše “zauzeti” za to. “Ne vole ljude”. Žale se što moraju da sede po rođendanskim proslavama za decu iz odeljenja njihovog deteta. “Da, svima je danas život ludilo ali ljudi ipak imaju neko slobodno vreme, samo im zajednica nije prioritet,” zaključuje ona.
Šta im je onda prioritet? "Muž i ja smo pokušavali da pravimo večernje sedeljke za prijatelje, kakve su naši roditelji pravili, i na kojima bih kao dete često zaspala dok sa sam drugom decom gledala Diznijeve filmove. Međutim, ljudi danas žele da provode vreme sami sa svojom decom, ili da “idu van grada”.” Ona priznaje da ni sama nije bolja. I ona ostaje kod kuće sa decom ili se bavi nekim kreativnim hobijem. “Izgradnja zajednice nije više na vrhu mojih prioriteta takođe - moja porodica i hobiji imaju prednost.”
Zapravo, kako objašnjava, izgubila je volju pošto su njeni pokušaji da okupi zajednicu uglavnom bili jednostrani - par godina za redom je ogranizovala zabavu za svu decu iz vrtićke grupe svog deteta, sa ciljem da se roditelji upoznaju i zbliže. Samo trećina bi došla jer su ostali bili “van grada”, ali niko drugi od roditelja nije kasnije poželeo da uradi to isto.
“Selo je lepa fantazija, ali zapravo većina roditelja ga ne želi. Nije im važno. Važni su im supružnici i deca i njihovo slobodno vreme. Vole zajednicu u teoriji, onu koja ti samo pruža pomoć onda kada je ti želiš i kako je želiš. Drugim rečima, žele dadilju i čistačicu. Što mnogi i imaju, i to je sasvim u redu, sve dok ste iskreni oko toga.”
Deo problema, kako primećuje, je i to što danas imamo daleko veća očekivanja od ljudi koji paze našu decu. Niko više neće da ostavi malo dete na čuvanje tinejdžeru. “Četrnaestogodišnjaci su pre nekoliko decenija verovatno činili dobar deo jeftinih večernjih bebisitera. Ali danas slušamo toliko strašnih priča, i dobijamo direktne savete koji nam otežavaju da se oslonimo na tuđu pomoć. Pre par godina sam pogledala Fejsbuk Reel u kome pedijatrijska sestra kaže: nikada ne bih imala dete dok ne prestanem da radim, i nikada ne bih dozvolila drugoj osobi da ga čuva. Ljudi su u komentarima čak i babe i dede proglasili rizičnim po decu, jer svakom može nešto da “kvrcne” u glavi i postane zlostavljač,” piše ona.
A tu je i današnja opsednutost “postavljanjem granica”: “Mameće grupe su pune saveta kakav mejl treba poslati familiji po pitanju pravila u vezi sa bebom - od toga da li smeju da dođu u posetu i mogu li da donesu igračku od plastike, do pravila o slanju tekstualnih poruka porodilji, fotografisanju novorođenčeta i deljenja novosti na društvenim mrežama.”
Činjenica je - svaka dodatna granica smanjuje broj ljudi koji će moći da vam pomognu. Da, ima sebičnih i bezobraznih rođaka, ali ima i onih koji će to prosto shvatiti kao znak da nisu poželjni. Nesvesno, kao da time šaljemo poruku da mi njima činimo uslugu time što im dozvoljavamo da nam pomognu, zaključuje ona, i podseća: “Selo uključuje tetku koja je glasala za Trampa, svekrvu koja vašeg dvogodišnjaka zove “zavodnik”, tasta kome je televizor uvek uključen, sestru koja postavlja previše ličnih pitanja, kao i četrnaestogodišnju komšinicu koja želi da se oproba kao bebisiterka. U redu je odlučiti da ne želite pomoć ovih ljudi, ali selo je oduvek značilo “ljudi oko nas” a ne savršeni komšiluk koji kreirate u igrici “The Sims””.
Ona opisuje događaj iz svoje mameće grupe u kojoj se jedna mama požalila da je svekrva poljubila unuče u glavu, a onda pohitala da se izvini što je zaboravila na pravilo oko ljubljenja. “Grupa je jednoglasno odlučila da babi zbog toga treba onemogućiti da viđa svoje unuče.”
Ima naravno i baba i deda koji ne pokazuju ni interesovanje za svoje unuke, podseća ona. Kao što i mnogi milenijalci biraju da “odu iz grada” umesto da grade zajednicu, verovatno i njihovi roditelji rade to isto, na primer odlaze na krstarenja.
Sve u svemu, zaključuje, niko od nas ne želi da posveti ogromnu količinu vremena i truda stvarajući selo za koje na kraju niko drugi nije zanteresovan. Neke ljude prosto nije briga za selo, a drigi, poput nje, bi bili zainteresovani kada bi i ostali hteli da se pridruže. “Međutim, pošto je takvih malo, na kraju biramo da svoje vreme trošimo na ono što ima više smisla - na naše najbliže,” zaključuje na kraju.
Koučing za roditelje: Prijavite se za paket od 4 individualne onlajn sesije i radite sa mnom ove jeseni na svom samopouzdanju i roditeljskim veštinama.
“Izuzetno sam zadovoljna i svakome preporučim Jovanu iako sam ušla u ovu ideju skeptična. Jovana mi je mnogo pomogla da uvidim svoje blokade i prevaziđem modele kojima sam se do sad vodila i steknem samopouzdanje kao roditelj. Dakle ocena 10 🙂”
“Saznala sam sa se rukovodim ličnim impulsom i doživljajem problema svog deteta. Dobila sam potrebne alate koji mi sada svakodnevno pomažu u komunikaciji sa detetom što meni daje samopouzdanje da vladam stresnom situacijom bolje nego ranije.”
“Kod Jovane bih istakla slušanje bez osude, toplinu i ulivanje poverenja. Uvid koji sam ponela iz koučinga je da roditelji greše ali mogu to da isprave i da nikada nije kasno. Pomoglo mi je da bolje razumem i čujem svoje dete.”